Uvod
Ako se pogleda, sa jedne strane, širina novinarskog delovanja, dolazi se do zaključka da je danas užasno lako biti novinar. Ta širina je posledica tehnološkog napretka koji je omogućio gotovo svakome da postane deo jednog mas-multi-medija – interneta. Izuzetno je lako, tehnički gledano, i pristupačno, s obzirom na rasprostranjenost interneta, ući u medijske vode, makar na zadnja vrata. Tako, danas svako može da piše blog, ili napravi on-line radio stanicu, postane medijski poslenik. Pitanje standarda je irelevantno – ono za čime postoji potražnja će opstati, ostalo – neće. Zakon tržišta, potražnja, postaje oznaka kvaliteta – dobro je ono što ljudi žele da slušaju, gledaju, čitaju.
U jednoj takvoj medijskoj slici priča o nekim standardima profesije može da deluje kao arhaizam. Međutim, postoje i ljudi kojima je to bitno, i gledano iz njihove perspektive, danas je užasno teško biti novinar. Tako, internet generacija, ili onaj neozbiljni deo iste, svojim delovanjem otežava pravo novinarstvo, time što pre svega nema ili ima u jako maloj meri ono što čini samu srž dobrog novinarstva – pristup informacijama koje se tiču javne sfere, neophodno znanje da interpretira iste na profesionalno neutralan način, i činjenicu ne oseća obavezu prema javnom mnjenju, odnosno nekakav ideal profesije, kojim bi se vodio. Ukratko, koliko god podržavao čisto izbacivanje mišljenja i stavova, tome nije mesto u novinarstvu – ne bez odgovornosti koja mora da postoji u profesiji koja može da bude izuzetno uticajna, jer mediji su „četvrta sila“, zar ne, tu negde odmah uz zakonodavnu, sudsku i izvršnu vlast.
Tako nacrtana slika uveliko doprinosi polarizaciji medijske, a samim tim i novinarske delatnosti. Sa jedne strane nalaze se alternativni mediji sa svojim poslenicima, bez preteranog osećaja odgovornosti i na niskom profesionalnom nivou. Sa druge strane tu su ozbiljni, mas mediji, koji ističu profesionalnost u prvi plan, koliko god to umelo na momente da deluje licemerno, i koji manje ili više novinarstvo vide i brane kao profesiju. Zaboravio sam da napomenem, mediji, novinarstvo i sami novinari su često žrtve napada sa raznih strana.
Problematika – prvi deo
Problem je upravo u razlozima zbog kojih medije sve češće kritikuju i napadaju. Naime, utisak koji bi novinar kao posrednik između javne scene i javnog mnjenja trebalo da ostavi je profesionalan na nivou na kojem su advokati i lekari profesionalni – oni nemaju svoja mišljenja ili stavove, oni tumače određena pravila ili zakone zarad malo viših ciljeva – postizanja pravde ili lečenja ljudi, gde su oni sami nebitni. Tako bi i novinar, kao posrednik između javne scene i javnog mnjenja, trebalo da zaboravi na sebe i da shvati da je on tu u službi slobode informisanja.
Međutim, neki novinari, a i mediji zajedno sa njima, žele nešto više više od svog delovanja. Naime, postoji stalna opasnost da će novinar da se utopi u javnu scenu kojoj mora da ima pristup da bi izveštavao o istoj; ali ne sme da postane deo, aktivan subjekat javne scene, da ne bi izgubio svoju neutralnost, a samim tim i doveo u pitanje svoju profesionalnost. Rečima Frensisa Bala: „Demokratija preporučuje novinarima da budu posmatrači, a ne učesnici ili kreatori događaja. Zahteva se od njih da se odrede suprostavljajući se onima čija je vokacija da deluju ili stvaraju. Da bi to postogli, novinari moraju sačuvati dovoljno distanciran i nezavisan stav.“
Postoji jedan jako specifičan vid na koji se novinari utapaju u javnu sferu, preuzimanjem uloge činilaca odnosno delatnih faktora javne sfere. Da bih bolje pojasnio kako do toga dolazi, neophodno je da ukratko obrazložim jedan društveno-ekonomsko-tehnološki preokret koji se odigrao na početku Novog veka, a koji su, u određenoj meri i na različite načine, opisali Frensis Bal u knjizi Moć medija: mandarin i trgovac i Đovani Gocini u knjizi Istorija novinarstva.
Šta i kako?
Status znanja u srednjem veku je bio, najblaže rečeno, svetački. Znanje je bilo rezervisano sa uske krugove – sveštenstvo, plemstvo, „naučnike“ (one koji su imali nešto nalik na licencu da se bave naukom, a koju su dobijali od sveštenstva ili plemstva odnosno kralja) i naučnike (koji su završavali na lomači). Znanje je danas moć; bilo je i tada, ali se kontekst te izreke bio dosta drugačiji. Tada je znanje u rukama nekolicine značilo neznanje u rukama velike većine, što je, u krajnjoj liniji, omogućavalo opresivne sisteme kakvi su tad postojali. Kralj je bio kralj dok su on i njegova političko-religiozno-naučna aparatura imali znanstvenu supremaciju. To je, dobrim delom, bilo uslovljeno činjenicom da su mediji za prenos znanja bili retki, skupi, i da su se teško proizvodili – bili su dostupni samo povlašćenima. Ti ljudi, ta klasa pametnih, su oni koje Bal naziva mandarinima.
Za to vreme, običan, prost narod nije imao nikakvih šansi da sazna išta više od onoga što je mogao da vidi oko sebe ili kojim slučajem čuje, a samim tim nije mogao da stvori svest o događajima kojih nije ni bio svestan, a samim tim ni stav – nemogućnost postojanja janog mnjenja.
Promena je, naravno, izazvana tehnološkim napretkom, koji se vremenski podudara i sa napretkom trgovine, gde i jedno i drugo imaju svoj uticaj na promene koje su usledile.
Sa tehnološke strane, Gutenbergova štamparska presa sa pokretnim slovima označila je jedan jako bitan preokret – stvorila je uslove za stvaranje prvog mas medija – štampe. Dalje, štampa je uslovila disperziju znanja, odnosno informacija, koje prestaje da bude privilegija povlašćenih klasa. Samom pojavom štampe uslovljena je i pojava javnog mnjenja, što opet dalje uslovljava borbu za bolji položaj građanske klase, koja je usmerena protiv feudalnog sistema.
To je bio jedan od preduslova pada mandarina; drugi se odnosio na uspostavljanje trgovačkih odnosa i prvih tržišta. Već sam opisao kakav je bio položaj mandarina a kakav običnog naroda i građanske klase. Promenu koja se dogodila, kao i ulogu tržišta u njoj, Bal opisuje u sledećem pasusu:
„Svemoć mandarina bila je predznak dekadencije, kaste su bile spremnena sve, pa i na to da izgube dušu samo da bi se održale. Jedino bi tržište, pojavom konkurencije, moglo razbiti njihovu stalešku nadmoć koja se neprekidno obnavljala. Budući da se ne pokorava autoritetima već mehanizmima potražnje, ono osluškuje reakcije ljudi i, dajući im reč, omogućava da donose odluke, to jest da njihova bude poslednja.“
I to je bio kraj vladavine mandarina, u obliku u kojem je postojali pre pojave medija i tržišta. Kad se povuče crta, mediji i tržište su stvaranjem javnog mnjenja započeli borbu koja je okončala vladavinu mandarina, i koja se i dan danas nastavlja kroz borbu za slobodu informisanja.
To ne znači da mandarini ne postoje i danas – razni autoriteti iz raznih oblasti znanja ili umetnosti (dodao bih i zabave, kao klase popularizovanih umetnosti) postoje i danas; međutim, oni više nemaju vlast nad narodom i ne predstavljaju više zakone, jer su i sami pod uticajem zakona ponude i potražne – zakona tržišta. To bi se moglo formulisati ovako – i bi demokratija! I znanje, i informacija, i mandarini – svi su pod uticajem zakona tržišta, koje pretpostavlja određeni stepen slobode, i usko je povezano, čak se može reći da se jednim delom i manifestuje, kroz javno mnjenje.
Problematika, deo drugi
Dakle, da se vratimo na probleme novinarstva. Distanciranje o kojem Bal govori se narušava onog trenutka kad novinar odluči da umesto posrednika postane akter – deo javne scene, mandarin. Bal o tome kaže: „Iskušenje da preuzmu mesto mandarina, kojem su novinari naglo izloženi, veoma je veliko, jer oni a priori za takonešto nemaju ni legitimitet priznate kompetencije a ni onaj zakoji se mandat dobija samo na izborima.“
To je samo jedan deo problema, poremećaj odnosa novinara prema javnoj sceni. Sad kad razmislim, možda je upravo to razlog zbog kojeg nikad nisam imao lepo mišljenje o Miroslavu Lazanskom.
Drugi deo problema je poremećaj odnosa novinara prema javnom mnjenju, gde se postavlja pitanje oblikovanja javnog mnjenja u korist nečijih interesa, što može da se protumači kao izdaja profesije. Novinari ne treba da manipulišu, mogu da prenose, mogu da komentarišu, mogu da pružaju uvid u različite aspekte, ali ništa od toga nebi trebalo da rade zarad nečijih interesa. Neki sebe vide kao učitelje naroda; u tom slučaju je pogrešan odnos, identifikovanje novinara saonma koji čine javnu sferu doveo do pogrešnog odnosa prema narodu, odnosno javnom mnjenju. Neki su, zajedno sa medijima, odlučili da bi bilo korisno da kreiraju javno mnjenje.
Tako gledano, u pitanju su užasne zloupotrebe novinarskog poziva, koji u sebi nosi potencijal da bude instrument istine i slobode; često, na vrlo suptilan način, radi sasvim suprotno. Ima li nade?
Pouka, ili novinar kao posrednik
Prema Balu, ima. Takođe, to je i moj odgovor na pitanje uloge novinara kao posrednika između javne scene i javnog mnjenja. Naime, uloga novinara u tom slučaju nije samo da služi kao oruđe interakcije scene i mnjenja; postoji i jedan širi kontekst u kojem je moguće posmatrati posredničku ulogu novinara.
Naime, novinar kao posrednik a ne kao stvaralac uticaja ili akter događaja ima šansu da povrati kredibilitet profesiji. Novinar kao posrednik ima šansu da spreči apsolutnu relativizaciju kojoj vode tržišni zakoni a koja preti da uguši sve mandarine – posrednička uloga novinara u tom slučaju obezbeđuje koegzistenciju mandarina kao predstavnika znanja i autoriteta i trgovaca, kao predstavnika tržišta i relativnosti.
Novinar vođen strogo posredovanjem može da spreči uticaj medija na javno mnjenje, u svakom drugom smislu sem u onom u kojem presudan uticaj na javno mnjenje obavljaju akteri i događaji javne scene prikazani od strane medija, ne stvoreni od strane istih, čime bi se povratio i kredibilitet medijima, koji bi mogli da prestanu da zavise od političko-ekonomskih centara moći jer bi zavisili od ljudi koji su konzumenti.
Postoji i šansa da bi takav stav novinara, strogo posrednički, stavio celu profesiju u apsolutnu zagradu gde nikakav predznak, ni pozitivan ni negativan, nije moguć, i time bi cela profesija dobila potpunu slobodu.
Da rezimiram – uloga novinara kao posrednika između javne scene i javnog mnjenja je da osigura interakciju između ta dva; ukoliko to obavi na pravi način, uloga novinara je širenje istine, slobode, i osiguravanje svoje profesije od loših uticaja.
Posledice te uloge sam napomenuo, sem jedne – čista savest, miran san.
